Ево нас поново у II-3, и време је да се суђење приведе крају. Данас ће се довршити испитивање ,,оптужене", чућемо завршне речи бранилаштва и тужилаштва, као и пресуду коју је донела порота. Потом, како нам је ментор најавила, ако за то остане времена, ученици треба да изађу из улога и да изразе своје мишљење о роману и главном лику.
Ако је ово први наш пост који читате, посетите најпре подсетник о организацији часа обраде Ане Карењине.
Испитивање лика Ане Аркадијевне Карењине текло је врло очекивано док су питања постављали браниоци. Одбрана се заснивала на односу Ане и Алексија Карењина, са јаким нагласком на Аниним монолозима попут оног у којем каже да је са Карењином била као мртва и да јој је било потребно да живи. Питања одбране била су концентрисана на два кључна момента: љубавни троугао Карењин -- Ана -- Вронски, и моменат самоубиства. Оно што нас је изненадило јесте то што о путовању Ане и Вронског, као ни о времену након повратка уопште није било речи. Неко је ту сматрао да то није толико битно...
Аргументи су били такви да се ништа ново није рекло, сви су имали исту суштину, да је Ана желела да живи и да је видела могућност новог живота у вези са Вронским.
Овај је део био потпуно очекиван и штавише заморан. Питања су била већином типа ,,да/не", углавном сугестивна, и наша Ана је на њих одговарала кратко и без много образлагања. Вероватно је и њој самој било досадно да прича о ономе о чему су до тог тренутка већ говорили сви ликови. И уместо да испитивање главног лика романа буде врхунац ових часова, оно се отезало у недоглед и већи део одељења је придремао, па их је професорка морала опомињати да пазе на оно о чему се прича.
Ту смо се опет сетиле питања које смо поставиле након првог часа: је ли и колико било добро увести и сам лик Ане у суђење? Некако имамо утисак да је све већ речено и да њено сведочење неће променити ништа.
Онда је професорка препознала проблем лоше формулисаних питања, која се тичу истих догађаја, већ објашњених, те је осетила потребу да наглас каже да треба преформулисати питања тако да она не буду сугестивна, и да се прескоче она која се тичу оних ствари које су већ поменуте на часу. (Ако је ово први наш пост који читате, подсетите се питања која смо поставиле након првог часа овде.)
Коначно смо се сви тргли када је тужилаштво преузело испитивање. Повео се разговор о односу са децом, и то је оно на чему се темељила оптужба -- кривица због остављања једног детета и занемаривања другог. Оно што је било неочекивано нису била питања тужилаца, већ став девојке која је глумила Ану.
Већ након разговора о односу са Серјожом постале смо сумњичаве да нешто није како треба. И како је испитивање скренуло ка односу према кћерки Ањи, коначно смо добили право драматично суђење, као из телевизијских серија. ;)
Наиме, наша Ана је упорно одбијала да се помири са чињеницом да је њен лик просто такве природе, да је једно говорила, а друго чинила, хтела треће, а затим добијала нешто седмо. То се посебно видело када је тужилаштво почело да поставља питања о Ањи: наша Ана је упорно тврдила да је волела своју кћерку и да јој је посвећивала сасвим довољно пажње, док су тужиоци износили доказе из текста романа у којима се јасно видело да није тако. Одједном се ова расправа претворила у свеопшту вику, јер су ученици-тужиоци почели да нападају нашу Ану да не може тако једнострано да тумачи лик, на шта је она одбрусила: ,,Ја тако мислим". Дакле, суочили смо се са личним одбијањем ученика-интерпретатора да улогу одигра са свим врлинама и манама -- девојка је једноставно искористила то што је добила улогу Ане да изрази своје мишљење и одбрани свој лик пред свима, макар то значило одступање од текста. За ту врсту самосталности кажемо: БРАВО!
Изгледа да колико год је добро да ученик ,,обује ципеле" неког од ликова из дела, када се ради о ликовима амбивалентне природе то може представљати проблем како за ученика који игра ту улогу тако и за цело тумачење дела.
Завршне речи су се могле наслутити из целокупних тенденција бранилаштва и тужилаштва. Оно што је било специфично јесте да су завршне речи звучале мало као писмени задаци, са све уводом, разрадом и закључком, а с обзиром на озбиљност са којом су приступили целом суђењу, очекивале смо праве завршне речи, у тону правог судског поступка и правно-административном стилу. Но, друго три је откако смо ушле у учионицу у сваком тренутку премашивало наша очекивања, па ево и овде.
И онда, пресуда...
Пресуда је гласила: крива за прељубу, разарање породице, остављање једног детета, ванбрачно дете, занемаривање истог, и потом самоубиство, као кукавички поступак.
Оваква пресуда изазвала је бурне реакције остатка одељења и то је значило да је дошло време да сви изађу из својих улога и кажу шта мисле о роману и његовом главном лику. Задивила нас је способност ученика да у тренутку лепо и правилно, са логичким следом мисли формулишу и изразе оно што желе.
Коначни закључак, до којег смо дошли сви заједно (јер је професорка и нас четири укључила у размену мишљења на крају часа) био је тај да је роман управо зато свевремен: јер је главни лик такав да ће увек изазивати полемике и давати могућности за ново тумачење.
Нема коментара:
Постави коментар